Božićna noć

2014.12.25.dijete isus

BOŽIĆNA NOĆ

 

                                                                                                    mom ocu

 

Ponoć već se bliži u noći hladnoće
pa i srce dršće na zimi samoće.

 

Primičuć se crkvi, ono što me grije
- nada je što plamti – bit će sve k´o prije;
pogledat će na me to zvjezdano nebo,
sjetit će se Gospod da sam ga ustreb´o.

 

Rodit će se opet k´o i davnog ljeta
- na nebu će pjevat anđeoska četa.
Sve će se rastapat od svete miline,
ljubav će te grijat, našeg Oca sine.

 

Smijat će se lica anđeoskog zbora,
čuti će se smijeh do Nebeskih dvora;
Marija će blago ušuškati sina,
mir na zemlji biti, slava sred visina.

 

Ja ću sve u čudu gledat čedo malo
što je sred jaslica blaženo zaspalo.

 

Ne ću mu, dok spava, pričat strašne priče
o križu, dok „ubij!", bijesna rulja viče.
Ne ću mu ja pričat o teškom životu
i kako će morat nosit zlo, sramotu.

 

Ako li iz sna se dijete budit stane,
ne ću mu spominjat čavle niti rane.
Zaplače li tada zbog nekakve slutnje,
od mene će čuti uspavanku šutnje.

 

Samo ću ga tiho, što se može tiše,
poljubit u čelo da ne plače više;
pa zapalit svijeću da tama se makne,
mir u srce vrati, a loš san umakne.

 

I dok plam njen gori u nadi svanuća
nek bude k´o znamen zore uskrsnuća!

 

fr. Ivan Marija Tomić OP